Историја кроз чашу ракије

Ракијски казан је пре тачно сто година био први пријављени проналазак у тадашњој Управи за заштиту индустријске својине Краљевине СХС Патент „Строј за печење ракије” Милана Јовановића из Новог Сада из 1921. године

Патент „Строј за печење ракије” Милана Јовановића из Новог Сада из 1921. године (Фото: Завод за интелектуалну својину)

Ове године се навршава читав век од првог патента регистрованог у Заводу за интелектуалну својину. Проналазак „Строј за печење ракије” 1921. регистровао је казанџија Милан Јовановић из Новог Сада. Реч је о пренесеном мађарском патенту, који је његов творац најпре 1909. заштитио у тадашњој Аустроугарској.

Чињеница да је ракијски казан први пријављени проналазак у тадашњој Управи за заштиту индустријске својине Краљевине СХС, за социолога Илију Маловића представља симболичан доказ да је ракија уједно занимљив социолошки и историјски феномен. Он каже за наш лист да је реч о пићу које је увек делило судбину српског народа.

„У средњем веку међу Србима је доминантно пиће било вино, али га је пила властела која је једина, осим знања, поседовала и услове за његову производњу. Ипак, ракија је међу ширим слојевима становништва била нека врста породичног сребра и уштеђевине. Због турбулентне историје Срби нису имали могућност да штеде у дијамантима, злату и драгоценостима, већ су морали да из природе извуку нешто чија се вредност неће умањивати већ временом расти. То је управо ракија, као роба која се не квари. У српском народу је дуго важила изрека да су крава и ракија последње што се продаје јер је њихова продаја указивала на озбиљне финансијске проблеме породице”, каже Маловић, који је и уредник блога „Ракија, углавном”.

Он додаје да од 18. века ракија постаје доминантна у Србији.

„Славе, свадбе, испраћаји, сахране, рођења без ракије не могу више да прођу. А од 19. века она почиње технолошки да се развија. До краја тог столећа Србија је своју ракију слала на међународне изложбе у Париз, Брисел и друге европске градове, где је освајала највиша признања за квалитет”, наводи Маловић.

У 19. и 20. веку и ракија добија класни статус, па тако мека шљивовица слови за пиће нижих класа.

„То је пиће од 25 степени алкохола добијено једноструком дестилацијом. Сиромашан слој је пије из чокања, по цео дан, и она је често била замена за воду. С друге стране, временом се издваја и такозвана газдина ракија, коју је справљало крупно сељаштво и која је добијана двоструком дестилацијом, да би потом неколико година одлежала у бурету. За њено прављење сте морали доста тога да баците, да одвојите првенац и паточна уља и да у кацу убаците само воће које бисте и сами појели, без трулих или зелених плодова. Дакле, морали сте да будете спремни на одређени трошак како бисте добили најбољу ракију, која се пије из дегустационих чаша како би могла да се помирише и да се осети”, објашњава Маловић.

(Фото Блог Ракија углавном)

После Другог светског рата, уместо економије ослоњене на крупно сељаштво, развијају се комбинати и индустријски погони, што је двојако утицало на статус овог пића.

„Позитивна последица индустријализације је то што је држава доста улагала у школовање технолога и хемичара, а комбинати су производили огромне количине ракије која је постала битан сегмент тржишта и извоза. Појавиле су се и поједине изванредне врсте индустријске ракије. Али, будући да су комбинати куповали од сељака меку или љуту ракију као полупроизвод, од којег су применом технологије правили квалитетну ракију, сељаци су временом схватили да ће какав год полупроизвод да направе, моћи да га продају комбинатима. Зато су почели да пеку ракију од шећера и шећерне репе и да је тако практично фалсификују. То је довело до појаве ракије лошијег квалитета”, каже Маловић.

Он сматра да су људи засићени од стандардизације и предвидљивих масовних производа који су их лишили трагања и узбуђења, па стога ракија као прави занатски производ може да уђе у тај простор.

„Она данас опстаје на малим, породичним дестилеријама, али проблем представља нелегална конкуренција, односно људи који производе ракију махом од шећера, по гаражама и кадама. Ту држава мора да интервенише јер произвођачи не могу сами против тога да се изборе”, закључује Маловић.

Сама себе љуљајућа колевка

За разлику од казана Милана Јовановића, који је пренесени мађарски патент, први аутентични проналазак одобрен код Управе за заштиту индустријске својине у Краљевини СХС била је „Сама себе љуљајућа колевка”, патентирана на име Адема Субашића, сајџије из Сарајева. Како за наш лист каже Александра Михаиловић, помоћник директора Завода за интелектуалну својину, од тада до данас признато је више од 62.000 патената.

„Ми смо прошле године обележили велики јубилеј – један век од оснивања наше институције – и са поносом можемо да кажемо да је Управа за заштиту индустријске својине радила без прекида од свог оснивања, а временом је прерасла у Завод за интелектуалну својину, који је данас једина институција у Републици Србији где можете да заштитите своје проналаске патентом. У историји Завода је било много вредних и оригиналних проналазака, а завод негује сећање на патенте наших великих изумитеља. Тако је у холу наше институције постављена стална изложба о нашим великим изумитељима, као што су Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Руђер Бошковић, Љубомир Клерић, Добривоје Божић, Даница Гајић и други”, наводи Александра Михаиловић.

Она додаје да највише пажње данас привлаче патенти из области четврте технолошке револуције, који за предмет заштите имају паметне технологије.

„Завод је за сада највише имао пријава из области дигиталне телевизије, аутономних возила, као и из области вештачке интелигенције. Такође, имамо и пријаве из области од посебног друштвеног значаја, као што су лекови, вакцине, храна и средства за заштиту биља”, наводи наша саговорница.

Недеља, 03.10.2021. у 20:27
Димитрије Буквић
politika.rs/scc/clanak/488986/Istorija-kroz-casu-rakije

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.